Kuvam, dakle postojim—Zašto se kuvanje hrane smatra početkom modernog čoveka?
26. 6. 2024.
Svima je poznato da je čovekova sposobnost da razmišlja i donosi svesne i inteligentne odluke („mislim, dakle postojim“) ono glavno što ga odvaja kako od obične životinje tako i od drugih, njemu srodnih primata. Međutim, ima i onih koji su uočili neverovatan značaj otrkića vatre—i kuvanja hrane koje je iz njega proisteklo—na razvoj baš tog tako zgodnog uma bez kojeg ne bi bilo ni modernog čoveka.
Kuvam, dakle postojim, pre bi rekli antropolozi koji su našli ovu sponu i tvrde da se upravo sa kuvanjem hrane rodio i čovek kakvog ga znamo danas. Hajde da pogledamo zašto onda, po njima, čovek nije toliko onaj koji misli, pa čak ni onaj koji jede, već baš onaj koji kuva.
Otkriće vatre i Rengamova „hipoteza o kuvanju”
Ne moramo se baviti naučnim istraživanjima ili listati određene radove kako bi se osvrnuli na činjenicu da je čovek jedino biće koje kuva, kao i da je poznato da svaka ljudska civilizacija na ovom svetu radi isto.
Sva stvorenja jedu, ali samo nama je pošlo za rukom da našu hranu i termički obradimo. Naime, početak prakse kuvanja—koji se pripisuje otkriću vatre, te steknutoj veštini kontrolisanja iste—značio je i početak monumentalnih promena u samoj evoluciji homo sapiensa, bez kojih se ne bi razvili u ljude kakvi smo danas.
Najznačajnija od tih promena jeste da se kuvanjem i unosom određene vrste proteina neretko objašnjava povećanje mozga hominida. Britanski primatolog, Ričard Rengam, jedan je od vodećih pobornika „hipoteze o kuvanju,” koja predlaže da je prelazak sa sirove na kuvanu hranu bio ključni evolutivni trenutak za ljude. Prema ovoj hipotezi, kuvanje hrane olakšalo je varenje i povećalo unos energije, što je omogućilo ljudima da razviju veće mozgove. U svojoj knjizi, „Kako je kuvanje od nas napravilo ljude,” Rengam kuvanje smatra evolutivnim skokom, presudnim za razvoj ne samo složenih kognitivnih sposobnosti, već i društvenih struktura koje karakterišu ljudsku vrstu.
Nije čovek da jede sam
Ono što je takođe karakteristično za samu vatru, i opet je veže za praksu kuvanja, jeste rađanje kulta ognjišta, koje je u mnogim kulturama igralo centralnu ulogu u održavanju kontinuiteta, kako onog biološkg, tako i sociokulturnog.
Obično mesto sa udubljenjem u središtu kućnog poda, ognjište je služilo praktičnu svrhu loženja vatre i pripreme hrane. Ne čudi onda što se kroz vekove ustalilo i kao svojevrsni simbol doma i zajednice. Sve dok vatra gori u ognjištu ili, drukčije rečeno, sve dok se nešto u njemu krčka, pospešuje se postojanost već uspostavljenih društvenih praksi, kao i pospešivanje društvenih odnosa svih onih okupljenih oko (jednog) ognjišta. Sama istorija ljudskog roda nas usmerava ka misli o neophodnosti zajedničkog obedovanja i društvenosti koja iz njih proizilazi.
Iako je ognjište kroz vekove promenilo svoj oblik i danas se manifestuje u vidu moderne kuhinje, njegov značaj kao odličje porodičnog života je nepromenjen. Negujući tradiciju zajedničkog kuvanja i obedovanja, održavamo ne samo zdrave navike već i duboku povezanost sa svojim najbližima.
Ognjište, bilo ono u tradicionalnom ili savremenom obliku, predstavlja srž doma i simbol zajedništva a priprema hrane na najrazličitije načine ono što čini čoveka. Zato je, i u današnjim vrtoglavim vremenima, važno da se posvetimo kuvanju za svoju porodicu i sa svojom porodicom, jer na taj način ne samo da gradimo jake međuljudske veze, već i čuvamo kontinuitet sociokulturnih vrednosti koje nas definišu kao ljude i kao društvo.
