Krsna slava i Noć veštica—Zašto su ovi praznici sličniji nego što misliš

30. 10. 2024.

Zvanično smo ušli u sezonu krsnih slava, grupe praznika koju asociramo sa glasnim okupljanjima oko raskošnih trpeza, te doba godine u kojoj se povećava briga o sticanju viška kilograma. Znamo, jedva se čeka. Takođe se u ovom periodu slavi još jedan, skoro odomaćen, beskrajno komercijalizovan praznik—Noć veštica.

Neki bi sada promrljali: „Ju, ju, nemoj da  te neko čuje“, i potom tri puta po srpski kucnuli u drvo da zlo ne čuje kako poredimo ova dva praznika. Dalji tekst je za one koji se ne boje da čuju da ova dva religijski i društveno odvojena obeležja dele maltene isto poreklo i više sličnosti nego puko uživanje u visokokaloričnim poslasticama.

Dva praznika iza kojih se krije jedan kult mrtvih

U osnovi srpskog pravoslavlja nalazi se gotovo najvažniji običaj na osnovu koga se razlikujemo od ostalog hrišćanskog sveta, a to je krsna slava. Međutim, kult na kome se slava zasniva jeste kult predaka, a on nije ništa drugo nego kult mrtvih i to baš onaj kult na kome počiva i (po nekima ozloglašena) Noć veštica ili preciznije Noć svih svetih.

Fantastična istorija naših slava i jedne Noći svih svetih ukazuje na zajedničke karakteristike hiljadugodišnje tradicije koja seže sve do vremena praktikovanja paganizma kao i svetkovine od izuzetne spiritualne simbolike. Drukčije rečeno, i slava i Noć veštica jesu derivati evropske paganske „religije“ predhrišćanskog perioda kada su narodi verovali u više bogova.

Krsna slava kao kompromis hrišćanstva

Prvi pomen slave seže do 1018. godine i to baš u doba u kome su se narodi sa ovih prostora još uvek opirali prihvatanju ideja na kojima počiva hrišćanstvo. Pre slavljenja slave naši preci su verovali u više bogova koji su smatrani zaštitnicima porodica (ondašnjim plemenima). Kako bi se hriščanstvo širilo brže i uspešnije, crkva je morala činiti ustupke i uključiti određena narodna verovanja u svoja zvanična učenja. Etnološka predanja kažu da je krsna slava (ili krsno ime) zapravo samo naša uspomena na načinjen prelaz iz mnogobožstva u hrišćanstvo. Na to nas upućuje i sam naziv krsna slava koja proishodi iz glagola „krstiti,“ „preći u hrišćanstvo“ (eng. Christianity). Prilikom prelaska, jedno po jedno pleme se krštavalo, odnosno odabiralo svetitelja mučenika za svog zaštitnika. Slavljenje odabranog svetitelja se prenosilo s oca na sina i na taj način očuvalo do današnjih dana.

Odabrani svetitelj je zapravo odraz pređašnjeg obožavanja nekog od bogova u koje su narodi sa ovih prostora verovali. Naime, u slovenskoj tradiciji duše naših predaka su igrale značajnu ulogu u životima živih a verovalo se da posle smrti, duše odlaze na drugi svet i odande brinu o nama, ukazujući na potencijalne opasnosti sa kojima se mi živi možemo susresti. Otuda i običaji prinošenja žrtava u različitim oblicima, poput današnjeg slavskog kolača i koljiva, a ranije plodova prirode, životinja i sl. Kako Čajkanović piše u svojim Studijama iz srpske religije i folklora: „Slava je, u stvari, pomen predaka i ništa više. Ceo obred o slavi vrlo je prost i svodi se na ustajanje u slavu, na spominjanje umrlih predaka, i žrtvu (u hlebu ili koljivu, i vinu) koja se tim precima prinosi.“

Istorija nas uči da su svi narodi imali nekog svog zaštitnika, patrona koji su vremenom postali sastavni deo okvira hrišćanske konfesije. Da nije bilo prisvajanja paganskih običaja, hrišćanstvo ne bi doseglo, u pogledu broja vernika, razmere kakve ima.

Kostimi za prvobitnu Noć veštica su imali nameru da zastraše—ali ne tebe

Još jedan primer za navedeno jeste i All Hallows Eve, tj. Noć veštica, čiji se koreni mogu naći u paganskoj svetkovini Samajnu. Naime, drevni Kelti su novu godinu proslavljali 1. novembra a područja koja su naseljavali uključuju Irsku, Ujedinjeno Kraljevstvo, sever Francuske, i naravno delove Balkanskog poluostrva—ne zaboravimo da je Singidunum bio keltski naziv za našu prestonicu. Njihova nova godina je označavala kraj leta i početak zime, a kako je zima hladna, mračna, beživotna i surova, ona je kroz istoriju nepogrešivo simbolizovala kraj ili smrt.

Tako su Kelti verovali da uoči nove godine, mrtvi prelaze u svet živih praveći štetu i uništavajući sve od vitalnog značaja za ovozemaljski opstanak. Kako bi se umanjila vrednost štete koju bi mrtvi mogli napraviti živima, druidi su na Samajn palili logorske vatre na kojima su žrtvovali deo žetve i ulova. Sastavni deo rituala bili su zastrašujući kostimi koji su nastojali uplašiti, te oterati mrtve i zle duše—ne kako bi ih privukli ili na taj način „veličali Satanizam“.

Kada se hrišćanstvo proširilo na keltske zemlje, hrišćanski običaji su se polako stapali sa keltskim, tako da je poslednji dan oktobra posvećen sećanju na mrtve (svece i mučenike, te mrtve vernika) i tako je nastao praznik Noć svih svetih ili All Hallows Eve. 

Današnja Noć veštica jeste amerikanizacija praznika koji svoju istoriju duguje talasu evropskih (većinski, irskih) imigranata koji su svoju tradiciju njegovog slavljenja uspešno popularizovali. Ono što se vremenom dešava jeste gubljenje duhovne niti u korist sekularnih i zabavnih elemenata.

Rituali oba praznika opstaju i danas—samo su prešli iz spiritualnog u sekularno

Možda nemamo kanonizovanu Noć veštica, ali čime naš crkveni kalendar obiluje su slave kojima mi isto odajemo počast mrtvima (našim precima) i to posredstvom određenih obreda. Naši rituali takođe uključuju prinošenje žrtve kroz upotrebu koljiva, pogače i vina pod svetlom krsne sveće, koja simbolizuje daleku prošlost i upućuje na kult Ognja iz perioda pre hrišćanstva, a sve u ime Hrista.

Dakle, naša slava i još poneki praznik svojstven drugim narodima, u ovom slučaju Halloween, imaju istu osnovu—paganski kult predaka, odnosno kult mrtvih. A zajedničko i nama i njima jeste i redukcija duhovnog motiva nekog običaja na sekularnu zabavu, odnosno gozbljenje. Nažalost, prevelike količine hrane i pića kojima su protkani navedeni običaji su naša prvobitna asocijacija koja je privlačna ne samo onima koji nešto svetkuju ili slave nego i onima koji sebe nazivaju ateistima.